У оквиру послијеподневног сегмента трећег дана 5. Карневала романа, учесници и гости имали су прилику да присуствују надахнутом предавању „Фрактура: драматургија (не)могућег“ мр Зорана Стефановића, српског писца, драматурга, издавача и дипломираног драматурга на Факултету драмских умјетности у Београду. Стефановић је предавање посветио Лази Средановићу, чувеном карикатуристи, стрипару и илустратору рођеном у Никшићу, на чије се дјело и умјетнички допринос предавач више пута освртао током излагања.

У средишту предавања нашао се концепт фантастике, сагледан кроз три равни: као филозофски термин, као нови канон културе и као феномен који постоји ван граница теорије умјетности. Стефановић је истакао да фантастика није пуко жанровско одређење, већ начин прочитавања стварности – подсјећајући на суштинску разлику између видјети и гледати, између пуке перцепције и дубљег разумијевања свијета.

Стефановић је повео присутне кроз богату ризницу српске и југословенске фантастике, помињући значајна имена: Драгутина Илића, Милорада Павића, Славена Радовановића, Зорана Живковића, Илију Бакића, Бобана Кнежевића и Ђура Димовића, те говорио о стрипу као равноправној умјетничкој форми.

Осврнуо се и на Алексу Гајића, његово стваралаштво, на филм „Чудотворни мач“ и екранизацију „Баш-челика“, као и на теоретичара Дарка Сувина, оца модерне теорије научне фантастике.

Предавање је оставило снажан утисак – као позив да се фантастика схвати као прозор кроз који се иначе невидљиве истине о човјеку и свијету најјасније назиру. Посебан сегмент посветио је стрип култури поручивши да свака библиотека мора његовати девету умјетност.

Потом је услиједило предавање проф. др Добривоја Станојевића, посвећено хуморескној реинтерпретацији демонолошких мотива у књижевности. Полазећи од провокативне тезе да књижевност не може без демона, професор Станојевић је указао на типолошку границу – а истовремено и зону прожимања – између демонског и сродних бића, указујући на оно што ту границу чини плодном управо зато што је хуморескна.

У средишту разматрања нашло се питање старо осам вијекова: Дантеов демон. Станојевић је нагласио да је демон у књижевној традицији парадоксално занимљивији од анђела – сатиричнији, заводљивији и завидљивији, те управо зато вјештији у томе да нас „придобије на своју страну“.

Станојевић је том приликом говорио о Дантеовом обрачуну са политичким противницима и демону као политичкој категорији, потом се осврнуо на Миодрага Булатовића и његово стваралаштво, као и на аспекте демонолошког и хуморескног у његовој поетици. На многобројним примјерима указао је како демонско начело функционише у књижевности кроз вјекове. Посебно је наглашен принцип обнове ђавољег начела и аутоироније као књижевног поступка.

У сврху илустрације, Станојевић је читао одломке из Булатовићевих дјела „Херој на магарцу“ и „Ђаволи долазе“, остављајући публику да кроз смијех осјети сву дубину демонолошке симболике. Осврнуо се и на Лалићеву „Лелејску гору“ и посве другачију симболику ђавола, те на Његошево поетско насљеђе у којем препознаје исти принцип реинтерпретације.

Предавање је крунисано освртом на Пекићево маестрално дјело „Како упокојити вампира“ – роман у коме демонско и људско достижу врхунац свог парадоксалног сусрета.

Предавањем је модерирао Дарко Николић.