Проф. емеритус др Сава Дамјанов је у оквиру дневног термина четвртог дана 5. Карневала гостовао поводом промоције Атханатика, првог црногорског и фантастичног часописа у Црној Гори. Разговор са професором је модерирала др Маријана Терић. Дамјанов је објаснио симболику назива часописа и његово значење. Назив је преузет од термина који је користио Владан Десница, а означава лијек против бесмртности, наглашавајући тиме симболичку везу између фантастике и вјечитих људских питања о животу, смрти и трансценденцији. Осврнувши се на традицију фантастичне књижевности у региону, посебно истакнувши њено мјесто у Црној Гори и земљама бивше Југославије, Дамјанов је подсјетио да жанр има снажну рецепцију и изван наших простора — од превода на енглески језик до радиодрамских адаптација и награда на међународним конкурсима, попут оних у Јапану. Говорећи о дефиницији фантастике, професор је нагласио да она није мимесис — није копија стварности попут реалистичке књижевности — већ је плод умишљаја, симулакрум, простор у којему човјек преиспитује саму суштину свог бића, завиривши у властиту подсвијест и суочавајући се с архетипским слојевима људске психе.

Посебну пажњу Дамјанов је посветио сновима као капији у несвјесно, истичући да су снови наша друга стварност која на подсвјесном нивоу одређује наш свакодневни живот — што је, како је напоменуо, потврдила и савремена наука. У том контексту осврнуо се на Хокингову теорију мултиверзума, према којој постоје 33 паралелне стварности, што фантастичној књижевности даје готово научно упориште за истраживање свјетова који надилазе оно што чулима можемо доживјети. На питање др Терић може ли се бајка сврстати у фантастичан текст, Дамјанов је одговорио промишљено, сагледавајући бајку као један од изворних облика фантастичног приповиједања, дубоко укоријењен у колективној машти и архетипским обрасцима људске културе. На крају, професор се осврнуо и на свијет роботике и вјештачке интелигенције, помињући визионарство Исака Асимова, те поставио актуелно питање које све више заокупља и научнике и умјетнике — хоће ли роботи једног дана замијенити човјека, и шта нам то говори о нашој властитој природи.

У термину од 17 часова, промовисана је књига „Како се калио хорор” мр Маријане Јелисавчић Карановић, настала као резултат рада на пројекту Матице српске „Паралелни светови и имагинарне територије у српској и страним књижевностима”, који финансирају Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије и Покрајинског секретаријата за високо образовање и научноистраживачку делатност. У разговору с Дарком Николићем, ауторка се осврнула на хорор као недовољно проучен и дуго занемариван жанр српске књижевне баштине, представивши своје истраживање кроз једанаест есеја у којима широко захвата историју и поетику хорор-књижевности – од писаца с почетка XIX вијека, попут Милована Видаковића, Јевстатија Михајловића, Јована Чокрљана и Константина Маринковића, преко деветнаестовековних приповједача, све до савремених хрватских и српских аутора као што су Горан Скробоња, Иван Нешић, Дејан Огњановић и Дарко Мацан.

Међу темама које су изазвале посебну пажњу публике издвојила се она о уклетој кући као једном од најстаријих и најупорнијих мотива хорор-жанра, те тема лутке – тог зловјесног предмета који на граници анимираног и неживог вијековима узнемирује људску машту и инспирише хорор-прозу. Јелисавчић Карановић осврнула се и на српску хорор причу некад и сад, пратећи њену трансформацију кроз вријеме – од романтичарских и реалистичких зачетака до савремених остварења – показујући да је хорор одувијек био присутан у српској књижевности, само често непрепознат или гурнут на маргине књижевне критике. Захваљујући свом храбром истраживачком приступу, њена књига описана је као својеврсни поовски бедекер, који читаоца охрабрује да се коначно зближи с књижевним јунацима који подједнако опчињавају и плаше.

Завршни догађај 5. Карневала романа у Никшићу обиљежило је гостовање Игора Маројевића, поводом промоције романа „Мајко, пусти ме да идем”. У разговору с публиком, Маројевић је открио да роман није настао нагло, већ као плод дугог и спорог унутрашњег процеса који је трајао пуних двадесет и једну годину – од 2004. године, када су постављени његови темељи, па све до коначног облика. Ауторов поступак карактерише специфичан ритам: брзо записивање и потом свјесно увођење дистанце, полазећи од породичних трагедија и стварних животних искустава – у знак сјећања на мајку и сестру – које се у процесу писања постепено преобликују у фикцију, у већој или мањој мјери, трпећи промјене у складу с правилима књижевног умијећа.

Роман прати фиктивну мајку која покушава да сложи крхке комаде истините приче о животу своје кћерке Итане, жртве токсичног везивања за опасног партнера, а у позадини се неизбјежно намеће вријеме хиперинфлације, корупције здравственог система и друштвених ломова деведесетих година – епоха која је личним страдањима давала и шири историјски и морални оквир. Роман је објављен уочи Подгоричког сајма књига, истовремено у Црној Гори и Србији, чиме је његово гостовање на Карневалу добило додатну тежину достојну свечаног затварања овог књижевног догађаја.