🏙 „Ауто(р) на корзу“📚📖

📢 У петак, 31. јула, у 20 часова, на Тргу слободе представљен је књижевни портрет Јасенке Лаловић.

🎤 Модераторка вечери била је књижевница Милица Бакрач.

📚 Стваралаштво Јасенке Лаловић почива на очувању културног и историјског насљеђа Црне Горе, уз снажно **његовање** аутентичног језика, традиције и породичног памћења. Њени романи – од трилогије „Брда од пелина“ до „Бастадура“ и „Зере Луче“ – кроз судбине обичних људи говоре о достојанству, прецима и вриједностима које треба сачувати и пренијети будућим генерацијама.

Говорећи о свом раду, Лаловић је истакла да не воли да себе назива књижевницом у великом смислу, јер вјерује да ће праву вриједност дјела потврдити тек вријеме. Додала је да писање мора имати јасан мотив и етичку основу, наглашавајући да без достојанства и моралних вриједности нема ни истинске књижевности. Посебно је истакла емотивну везу са Никшићем, гдје је провела дио дјетињства, као и жељу да кроз своје књиге подстакне читаоце да боље ослушну прошлост и гласове предака.

🎤 Говорећи о својим романима, објаснила је да је жељела да књижевно оживи жене из Црне Горе, Херцеговине и Далмације, које су кроз историју остале у сјенци. Инспирацију је пронашла у снажним мајкама које су, због ратова и одласка мушкараца у печалбу, носиле терет породице и постале симбол достојанства, мудрости и жртве. Нагласила је да је при писању настојала да избјегне патетику и остави простор читаоцима да у њеним јунакињама препознају судбине својих предака. Лаловић сматра да књижевност треба да разбија предрасуде о људима и њиховом поријеклу, а не да их продубљује. Додала је да пише слободно, без подилажења ни читаоцима ни књижевној критици, вјерујући да само искрен приступ може донијети вриједно књижевно дјело.

✒️ Лаловић је истакла да су јој подједнако важни и женски и мушки ликови, те да кроз своје књиге жели да прикаже црногорског мушкарца као емотивног, часног и породичног човјека, разбијајући увријежене стереотипе. Посебна пажња посвећена је језику којим пише. Користи аутентични нахијско-паштровски говор и друге локалне варијанте, јер сматра да би превођење на стандардни књижевни језик одузело тексту душу и вјеродостојност. Иако је у почетку имала дилему како ће такав израз бити прихваћен, читаоци су га подржали, па су чак почели да јој шаљу старе ријечи из породичног говора како би их сачувала у својим књигама.

🎗 Истакла је да су дијалекти и локални говори једно од највећих културних богатстава ових простора. Разлике између говора Паштровића, Боке, Грбља и других крајева сматра природним и драгоцјеним, наглашавајући да стандардизација често брише њихову посебност. Зато вјерује да је очување народног језика и његових варијација важан начин чувања идентитета, традиције и колективног памћења.

Д. Ч.