🏙 „Ауто(р) на корзу“ 📚📖
📢 У суботу, 1. августа, у 20 часова, на Тргу слободе др Васиљ Јововић је говорио о новом издању књиге „Казивање старих Требјешана“.
🎤 Модераторка вечери била је књижевница Милица Бакрач.
▪️ Васиљ Јововић је нагласио да је ово дјело настало на основу усмених предања, архивске грађе и историјских извора, с циљем очувања историје и идентитета племена Требјешана. Ново издање, које је објављено у суиздаваштву ЈУ Народна библиотека „Његош“ и ЈУ Никшићко позориште, представља значајан допринос српској историографији, етнологији и културном памћењу. У уводном излагању подсјећа се на историју Требјешана, који су живјели у селу Требјеса код старог Оногошта (данашњег Никшића). Познати су по отпору османској власти током 18. вијека, због чега су, након устанака, били приморани на сеобе. И поред расељавања, успјели су да сачувају снажну везу са својим завичајем и идентитетом.
📌 У посебном поглављу свог доста обимног предговора (преко 60 страница књиге), Бранко Павићевић је дао и податке о стварном аутору хронике, Ивану Степановичу Драгићевићу Никшићу, истичући да је заблуду о Тироловом ауторству још 1896. године разбио Александар Маркевич предговором публикацији „Архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића-Никшића у едно скупьена и изнова преписана сьιномъ любительемъ старіехъ Требѣшана ради младежи србске“, која је изашла у Одеси. Ова публикација, осим Казивања старих Требјешана, садржи и 97 докумената из личних архива сердара Малише Бућића (врло познате личности наших народних пјесама, а иначе сердару Малиши право је име Мина, а по оцу се прозвао Лазаревић) и капетана Бошка Бућића. Документи које је Маркевич објавио представљали су избор од 34 документа из укупно 150 докумената Драгићевићеве збирке, коју је овај брижљиво сакупио послије појаве књиге у Тироловом издању.
📖 Поводом Тироловог издања, посвећеног Ђуру Милутиновићу Црногорцу, осврнуо се и на најважније податке из живота ове интересантне личности. Ђорђе (Ђуро) Милутиновић (1770/1774, Грахово – 1844, Београд) био је слијепи гуслар. За вријеме Првог српског устанка био је познат као повјерљиви гласник војничких планова и дипломатских тајни. Током припрема и за вријеме устанка био је посредник у преписци између вожда Карађорђа и владике Петра I Петровића. Био је подпомагатељ књижевства србског, велики поклоник писане ријечи, сакупљач пренумераната и, иако слијеп од ране младости, одличан познавалац интелектуалних преокупација ондашњег Београда, ватрени пропагатор књиге и „жива архива нове српске историје“.
📚 Појавом ове књиге историјска прошлост Требјешана постала је познатија ширем кругу читалаца, јер је издање из 1842. године било недоступно већем броју научних радника. Заједно са предговором Бранка Павићевића и поменутим радом Милана Д. Вујачића, те прилозима уз тај рад, књига у значајној мјери освјетљава историјску прошлост црногорских и брдских племена у 18. и почетком 19. вијека, мада хроника дјелимично третира и догађаје из раније прошлости.
Јововић је истакао да нам појавом ове књиге постају јаснија друштвена збивања у турском Никшићу тога периода и да је скинута патина времена са низа личности – бораца против турских феудалних окова. Не задржавајући се на двјема разурама Требјешана (оној из 1711, послије које су скоро 30 година остали на црногорском земљишту, и оној из 1789, када су стари завичај посве напустили), истакао је да Тиролова хроника, заједно са прилозима, представља извор првог реда за проучавање разноврсних друштвених струјања у периоду који обрађује.
🎗 Јововић је нагласио да су Требјешани племе (огранак племена Никшић) из Старе Херцеговине, које је живјело недалеко од Никшића, око брда Требјеса, Сливља и Озринића. Године 1711. учествовали су у рату против османске власти. Племе је тада бројало и до 1.000 бораца. Под притиском Османлија морали су се иселити 1711. године на Чево, гдје су живјели наредних 30 година. По повратку у околину Никшића наставили су да се супротстављају Османлијама, под чијим су притиском 1789. поново били принуђени на исељавање.
Један дио Требјешана се 1804. године иселио у Русију (23 породице са 97 чланова), у село којем су дали име Сербка. Дио њих је привремено прешао у Горњу и Доњу Морачу, а потом 1804. године и у Дробњак (Струг, Малинско и Сировац). На простору Дробњака формирали су ново племе – Ускоке.
Требјешани су 1711. године, заједно са осталим родовима из околине Никшића, уз помоћ Црногораца и Брђана, а по наговору пуковника Михаила Милорадовића, изасланика руског цара Петра I, напали Турке у Оногошту. Пошто се напад завршио неуспјехом, Требјешани су, бојећи се турске освете, напустили своје село Требјесу и прешли у Црну Гору, на Чево, гдје су живјели тридесет година. Никшићки Турци су тада разорили село Требјесу, а имања Требјешана приграбили за себе.
Д. Ч.
