Doc. dr Tijana Matović je na predavanju analizirala tri odabrana romana, roman „Voljena” američke spisateljice Toni Morison, „Bez utehe“ engleskog romanopisca japanskog porijekla Kazua Išigura i roman „Klanica pet“ američkog autora Kurta Vonegata, koristeći ih kao korpus za primjenu teorijskih okvira studija traume.

Predavanje je započelo podsjećanjem prisutnih da se pojam „karneval” u teorijskoj misli Mihaila Bahtina positovjećuje sa narodnom, prazničnom kulturom, i to prevashodno perioda srednjeg vijeka i renesanse.

„Pogled na svet koji je zastupljen u karnevalu podrazumeva suprotstavljanje hijerarhijskom uređenju društvenog poretka i suprotstavljanje zvaničnim, institucionalnim oblicima društvenog uređenja. U okviru karnevala, kao prakse koja se kasnije prenosi u visoku književnost, svet se izokreće naopačke, uloge su izmenjive i tako se svekolika struktura postojanih odnosa u društvu uzdrmava, kritikuje ili privremeno osporava”, rekla je doc. dr Matović u svom uvodnom govoru.

Bitna karakteristika karnevalesknog pogleda na svijet je ambivalentnost, o čemu je doc. dr Matović govorila kao o značajnoj odlici traume i njene manifestacije i predstavljanja u književnosti.

„Ambivalentnost se uliva u savremenu književnost iz narodne kulture i podrazumeva prodiranje banalnog u složeno, smeha u ozbiljnost, smrti u život, što zvuče kao strogo definisane binarne opozicije. Ta ambivalentnost se ne vezuje direktno za Bahtina, koji je nju koncipirao složenije, a ne u vidu dualizma subjekat-objekat, već kao nešto što podrazumeva složenije i fluidnije odnose, koji se u književnosti manifestuju kroz parodiju, grotesku i oneobičenje, koje od ruskih formalista pa nadalje jeste u domenu književne interpretacije, a nešto što je vrilo vezano za reprezentaciju traume”, rekla je doc. dr Matović.

Oneobičenje kod Bahtina podrazumeva suprotstavljanje jednoglasju totalitarnog narativa, koji veruje da je zaokružen, postojan i završen, jedna vrsta priče koja samu sebe zaokružuje. Od druge polovine XX vijeka, kroz postmodernizam ili poststrukturalizam se onespokojuje. Sa jedne strane, veliki akcenat se stavlja na polifoniju književnog teksta. Karnevalski smeh kod Bahtina treba da se suprotstavlja toj vrsti totalitarnog narativa, ističe doc. dr Matović.

„Karnevalski smeh je veseo i likujući, sa druge strane podrugljiv i ismevajući. U književnom tekstu, karnevaleskni smeh se može manifestovati u različitim oblicima. On nije u osnovi samo smeh, već jedan dekonstruktivistički pristup građenja sveta kroz jezik. Dok se svet formira kroz jezik, dok ispredamo priče i narative o svetu i na taj način potvrđujemo njegov smisao, mi ujedno prihvatamo da zato što je formiran kroz jezik, on je vrlo propadljiv”, kazala je doc. dr Matović.

Naredni važan termin, koji Bahtin identifikuje u karnevalu je vrijeme, sa kojim je doc. dr Matović povezala teoriju traume.

„Bahtinovo „veselo vreme” nije strogo linearno, nije uzročno-posledično koncipirano, već revolucionarno, transformativno. Fenomen temporalnosti je od suštinskog znača u teorijama traume. Gde karnevalizacija odvlači vreme u prostor igre, tu je to vreme u traumi vrlo opsjedajuće i teško, ali oba su vrlo razgrađujuća, vrlo transformativna. Kako trauma, tako i karneval izvodi vreme iz punoće hronologije i uvode ih u izmenjivost pozicija i znaka, izmenjivost uloga, izmenjivost identiteta, izmenjivost likova. Najprepoznatljiviji termin kada govorimo o traumi je posttraumatski stres”, rekla je doc. dr Matović.

Ona je naglasila da se reprezentacija traume dešava nužno iz pozicije neke naknadosti ili zakašnjelosti, i ne može se dešavati u trenutku kada se događa, već tokom ponovne integracije u neko društvo ili poredak, kada pojedinac shvata da nema načina da tematizuje i označi ono što je nepredstavljivo.

U nastavku programa doc. dr Matović tumačila je odabrane romane kroz prizmu teorije traume, osvetljavajući različite pristupe i književne tehnike kojima se autori bave temama traumatskih iskustava.